Химне / Свети Роман Мелод

Стваралаштво Романа Мелода представља врхунац византијске химнографије. Ретко је који византијски песник добио тако крупне епитете као Роман. Не само што га сматрају „Пиндаром ритмичке поезије” и „највећим византијским песником”, него се допушта могућност да Роман буде проглашен „највећим црквеним песником свих времена” (Карл Krumbacher). Хришћанска црква је, са своје стране, суптилну религиозну инвентивност овог мелода (= певача) наградила раном канонизацијом и убрајањем у знамените свеце Истока.

Главни извор у коме се спомиње Роман Слаткопојац је Минеј за октобар, где се о њему каже:

„Као милозвучна фрула Божанскога Духа, слави Бога побожним песмама; и као свирала Цркве свима нам нуди своја слаткоиспевана дела и њима весели све богомудре хришћане. Као најсветлији светионик и као најтанананије милозвучне гусле, и као струна поучних речи Духа, пева нам и јасно поучава све крајеве света, да неућутним песмама славословимо једино светло Божанства…”

Акатист Пресветој Богородици, изузетно свечана химна, један је од врхунаца Богородичиног култа, али и византијске црквене песме уопште. То је похвала Богородици у 24 строфе које редом почињу словима грчког алфабета. Химна је названа тако јер се пева стојећи. Акатист је приписиван цариградском патријарху Сергију, Георгију Писиди па чак и патријарху Фотију, мада је Сергијево ауторство изгледало највероватније с обзиром на везивање уводне строфе Акатиста за историјски догађај разбијања аварско-словенске опсаде Цариграда 626. године. Међутим, новија истраживања формалних и садржинских елемената ове химне све више упућују на Романа Мелода као њеног аутора. Уводна строфа је вероватно касније заменила првобитни Романов текст. Осећање екстатичне захвалности Богородици као посредници спасења тече у овој химни кроз низ блиставих метафорских епитета какве је само грчки језик, са својим неограниченим могућностима прављења придева и неисцрпан у симболици, могао да начини.

Свети Роман Мелод рођен је петом веку, у јеврејској породици која је примила хришћанство, или у граду Емесу или Дамаску. Крштен је као дечак. Живео је једно време у Бејруту где је постао ђакон у цркви Васкрсења. У време сукоба са монофизитима и раскола међу хришћанским учењима о природи Христа, сели се у Цариград у време владавине цара Анастасија, где служи прво у Светој Софији, а до краја живота остаје при Кировој цркви Пресвете Богородице, где је и сахрањен са својом учеником Ананијем.

Према легенди, Роман није био писмен и није умео да лепо поје. Али због богоугодног живота и врлина које је исказао, Роман је био драг цариградском патријарху. Због тога је навукао на себе бес клирика, који су га понижавали и подсмевали му се. Једном приликом, негде око 518. године, док је саслуживао у цркви током Бадњег дана, клирици су га натерали да са амвона заједно са њима отпева катизму из Псалтира. Знајући да је Роман неписмен и да неће умети да испуни задатак како доликује, тиме су желели да га понизе пред царем. И то им је и успело. Када су се сви повукли из црквве, Роман је пао ничице пред иконом Богородице, горко плаћући. Те ноћи, када је исцрпљен и уплакан заспао, у сну му се јавила Богородица држећи у рукама мали свитак. Рекла му је да отвори уста и прогута тај свитак и чим је тако поступио, он се пробудио. Када је дошао поново у храм, добио је благослов патријарха да поје са амвона и тада је слатким, умилним гласом отпевао „Дјева днес Пресушчественаго раждајет, и земља вертеп неприступному приносит.. Ангели с пастирми славословјат, волсви же со зјездоју путешествујут: нас бо ради родисја отроча младо, превјечни Бог” (Дјева дана Превечнога рађа, и земља пећину неприступному приноси. Анђели са пастирима славослове, мудраци са звездом путују: Јер се нас ради роди као дете превечни Бог).

Сви који су понижавали Романа били су постиђени и задивљени његовим гласом и дивним кондаком који је отпевао. Према веровању, ово је први кондак који је икад отпеван. Грчка реч кондак – κοντάκιον – контакион означава кратку песму, која представља суштину и значај догађаја који се празнује.

Преподобни Роман Слаткопојац живео је мирно. Компоновао је преко 1.000 химни (контакиа). До своје смрти написао је око хиљаду кондака и икоса.

Српска Православна Црква слави га 14. октобра.