Упоришта-КМ

У новој књизи Милоша Ковића, Упоришта, сабрани су огледи и интервјуи најбољег српског историчара млађе генерације.

Милош Ковић даје одговоре на питање које су то тачке ослонца у нашој историји на којима треба да се гради колективно сећање народа у времену када се прекраја историја Срба.

Ко руководи нападима на српско историјско памћење?

Како се прекраја историја модерне Србије?

Шта треба да учинимо да нас се потомци не би стидели?

Из књиге:

Потребно је да обновимо своја колективна сећања, праотачку веру и завете, оно за шта Пјер Нора каже да је, бар у Француској, поодавно нестало. Вера и емоције подстичу на акцију; у процени стварности и деловању потребан је реализам. Спознаја сопствених слабости почетак је сваке победе. Ту су задаци академске, сумњичаве, „критичке историографије“.

Ту своје место мора да пронађе и српска дипломатија. Историја и у томе може да пружи поуке. Српска дипломатија је, од Карађорђа и Милоша, преко Илије Гарашанина, Јована Ристића, до Милована Миловановића и Николе Пашића, стекла одређена искуства и прикупила нека знања. Не живимо, наравно, у 19. веку, али реализам у процени интереса великих сила и сопствених снага остаје трајно актуелна политичка вештина.

Срби тога доба умели су да воде реалистичну спољну политику и да изаберу савезнике. Умели су да уобличе свој, српски културни образац, да изграде демократски политички поредак, јаку државу и оружане снаге, виталну економију, да улажу у школство и науку. Умели су да одбране своју земљу и свој национални суверенитет. Двадесети век донео им је и искуства солидарности, социјалног старања и заштите мањина. Ми смо њихови потомци; нема разлога да сумњамо да можемо да поновимо и надмашимо њихове подвиге.

Милош Ковић