Серафила / протојереј Александар Торик

– Оче Александре! Шта могу мирјани да науче из живота монаха подвижника?

– И монаси, и мирјани морају да се уче од монаха подвижника, који од Бога имају сведочанство у виду благодатних Дарова, пре свега у самоодрицању да предају себе испуњавању Заповести Христових, памћењу о спасоносном Промислу Божијем и у жељи да упуте свој живот у служби Њему! Заповест о Љубави, као највећем степену светости и богоподобности, у истој мери се односи и на монахе, и на мирјане …


Из књиге

Пролог

На маленом платоу испред улаза у храм Преображења Господњег који беше са северне и западне стране малим зидом заштићен од јаких ветрова, поред самих улазних врата храма, у сутону зоре, назирале су се две женске фигуре.

Једна од њих, висока, величанствено смиреног држања, била је од главе до пете покривена лаким покривачем тамноцрвене боје. Друга, мања, погнута, која се беше ослањала на глатко истесани штап, била је замотана схимом прошивеном белим концима са високом капом кукуљице.

- Ускоро ће доћи отац Христифор, већ се пење овамо из Панагије. Сачекај га овде у храму. Рећи ћу му да сам ти благословила да посећујеш Мој Удел и да разговараш са Оцима када ти то буде било потребно, љубазним дубоким гласом рече Висока жена. Сада се опраштам с тобом, чекају ме у келији Јована Богослова, тамо им треба Моја помоћ.

- Благодарим Теби, Мати! - погнута схимница учини земни поклон. Благослови твоју недостојну рабу!
- Благодат мога Сина и Моја да буде са тобом!

*
После неког времена дрвена врата Преображењског храма шкрипнуше и високи, крупан, стари монах, тешко дишући, уђе унутар малог храма. У даљини, у близини олтара, у дрвеној стасидији која је била уз десни зид видео је погнуту, готово сасвим над седиштем, схимничку кукуљицу.

- Здраво, мати Селафила!
- Евлогите, оче Христифоре!
- О, Кириос!

* *

Доле, узаним прстом, са севера на југоисток, простираше се Света гора обрасла густом зеленом шумом.


Прва глава

Мати Селафила отвори очи и зачкиљивши се обазре око себе. Нејасно и мутно, као кроз давно неопрано прозорско стакло, она посматраше уобичајене обрисе скитске домаће цркве. настојатеља оца Антима, која се налазила на другом спрату игуманског конака. У келији на ћошку овога конака живела је већ четврту годину.

У тој малој црквици која је више личила на капелу она је боравила преостали део свога времена који није проводила у молитви за време богослужења у скиту, у разговору са људима који су јој долазили сасвим малом одмору.

Беше већ сто друга година од рођења мати Селафили.

Она јс отприлике проценила висину треперења пламена свеће над силуетом свећњака, пламен је још у век био високо, значи да је до почетка полуноћнице у саборном храму остало не мање од сат и по.

Мати Селафила поново затвори отежале и изборане капке. Њене усне су се једва померале, изговарајући молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну!”

Неочекивано пред очнма старо монахнњс сфилмском јасноћом исплива слика њеног далеког детикњства.

Како она, нежна девојчица Маша од четири године, на очевим рукама, оборивши своје немоћне. од рођен»а парализовано ноге у неизношен им маленим лаптима грли његов моћан, осунчан врат који се није повио под тешким јармом сељачких послова, брига и секирација.

Отац је носи по уској стазицн која се вијуга међу зрелим пшеничним пољима, брижљиво прнтискајући уз себе нежно, болесно девојчнцино тело и тихо јој на уво шапуће нешто умиљато и утешујуће. А Маши је лепо, безбедно и спокојно на очевим снажним рукама.

На кривиии, стазица обиђе редак брезов шумарак и пред њеним широко отвореним. зачуђеним очнма распростре се огромни простор цветне ливадс обливене сунцем. посред које се забелела куда и зидине неког невиђеног, бајковитог града са куполама цркава коју су златно сијале н високим, усправним звоником.

— Татицс. татице! — ускликну дете. Татице, што је леп град. Је л‘ ово Paj?

— Ово je дом Мајке Божије, радости моја. То је манастир у част њене Казанскe иконе, овде живи твоја

монахиња Епифанија.