Ратни дневник сарајевског свештеника

У издању Бернара из Београда објављена је књига некадашњег пароха сарајевског, а данас архијерејског намесника врачарско-грочанског Драгомира Убипариповића Ратни дневник сарајевског свештеника. Није ни мало случајно што се ова књига појавила у Страсној седмици, јер има управо ту симболику док нас води кроз драматичне догађаје у Сарајеву након избијања ратних сукоба у Босни и Херцеговини.

 

О. Драгомир, тадашњи свештеник Старе цркве у Сарајеву, вредно је записивао оно што је било у видокругу његовог живота и рада у раздобљу од 5. априлаа до 23. августа 1992. године. Дневници прате дешавања у његовој парохији, и у самом граду, остављајући сведочанство будућим поколењима, историчарима и свима онима који буду намеравали да ближе упознају живот и страдања сарајевских Срба.

 

Ова књига је сведочење младог свештеника који је остао са својим народом на ветрометини ратних догађања. Стешњен између две стране, отац Драгомир је био дубоко свестан свог положаја и положаја повереног му народа. На свакој страници његовог Дневника сусрећемо се са жртвеним и самопрегорним радом, пре свега свакодневним и непрекинутим богослужбеним животом у двема сарајевским црквама, Старој и Саборној, као и у пословима око очувања црквене имовине. Видимо човека који несебично брине за своју паству и пружа помоћ, најчешће реч утехе, јер та је реч била потребнија од хлеба, али и човека који је тако осетљив на пројаву добра без обзира од кога оно долазило. Дневник нас упознаје са личном храброшћу овог човека, његовим достојанственим ликом приликом хапшења и затварања, његовом проницљивошћу и одлучношћу која нарочито долази до изражаја у сусретима са тадашњим муслиманским председником Изетбеговићем и осталим утицајним државним и градским званичницима које је молио да помогну да се спречи репресија према сарајевским Србима и да се сачувају светиње. Сагледавамо у књизи и драму једног човека који јововски трпи сва збивања ратног хаоса и кошмара са непоколебљивом надом у Божије провиђење и милосрђе, али и човека који се често у бесаним ноћима са сузом у оку пита: Зашто и откуда ова страдања? Растрзан између своје породице која је измештена у Србију и народа који је остао у Сарајеву, о. Драгомир надилази све своје људске дилеме и слабости са великом вером и дубоком свешћу о свом позиву и свештеничкој заклетви над живим Јеванђељем. Ово сведочење ће свакако бити од велике користи свештенству указујући му на његову истинску и једино могућу улогу која се огледа у пожртвованом служењу Богу и роду целог свог живота и у крстоносном прихватању судбине свога народа, без обзира у каквим се тешким и страдалним околностима нађе.