ПРИМАТ РИМСКОГ ЕПИСКОПА, З.Матић

Уместо предговора


Ова монографија настала је као плод докторских студија и ди­сертације, одбрањене 1. јула 2016. на ПБФ УБ. Примарни циљ истраживања је проблем папског примата, али је тиме његова тема истовремено проблематика примата у Цркви уопште. Колико су били битни закључци овог истраживања, кроз које ме је водио ментор, владика браничевски проф. др Игнатије (Мидић), а који су првенствено указивали на неопходност да се богословски промисли примат у православљу, показују и најновија дешавања око додељивања аутокефалије Украјинској Цркви.

У данашњем метежу површних новинских чланака и насупрот диригованим романтичарским, социолошким и политичким анализама, ова студија би можда могла да помогне српској јавности да поменутом питању приступи као теолошком изазову.

Под утицајем савременог плуралистичког погледа на свет и демократских принципа уређења друштва, и у православљу почиње да преовладава став да Црква такође треба да постоји као лабава (кон)федерација националних аутокефалних заједница, које немају потребе за видљивим носиоцем јединства. Устајући против римокатоличког строгог централистичког уређења Цркве, од периода формирања националних држава (а са њима и националних Цркава), све чешће се говори о томе да православљу први епископ на васељенском нивоу није потребан. Затварајући се све више у своје националне ограде, попуштајући пред налетима провинцијализма и локализма, православна Црква је своје јединство све више сагледавала на идеолошкој, него на конкретној животној равни. Говори се врло интензивно о Христу, Духу Светоме или Богу Оцу као првоме у Цркви и од тога се, нажалост, прави идеологија. Када је, пак, потребно на видљив начин пројавити јединство у Цркви, избегава се да се укаже на једну конкретну људску личност, првог епископа православног света, а то је архиепископ Цариграда, Новог Рима, васељенски патријарх.

Када, насупрот идеолошком приступу, дискусија пређе на теолошку раван, на коју нас подсећају и саме одредбе васељенских сабора и канони који недвосмислено идентификују првенство цариградског владике у целој Православној Цркви, наилазимо на флуидну формулу: он је први међу једнакима. Шта значи ова формула, пред реалношћу Евхаристије? Када се сви православни патријарси нађу на једном месту и треба да служе Литургију, не поставља се питање ко ће председавати том сабрању (будући да су тобоже сви једнаки), него је то увек цариградски патријарх. Пошто нам је Света Литургија најважнија реалност хришћанског живота, осмишљавање наше вере и наде у Бога, јасно је да је препуштање руковођења тим догађајем управо том човеку, увек значило и признавање његовог првенства (тога да је он заиста примус) у Цркви Христовој. Власт коју он тиме добија, омогућује му да, у кризним ситуацијама, интервенише и помогне да се ране раскола зацеле, ма где се оне појавиле.

Ова студија, иако индиректно, говори у прилог после­дњој тврдњи. Надамо се да ће отворити теолошку дискусију на ту тему и на тај начин бити у служби Цркве.

протођ. ЗМ