Огледи о историји Руске цркве 2-Шумад.

  У српској богсловској и широј научној јавности одавно се осећа потреба за преводом на српски језик релевантног дела руске црквене историографије у којем је целовито и систематично представљена историја Руске Православне Цркве. Појавом таквог превода, уз српски превод Путева руског богословља Георгија Флоровског, српском читаоцу се пружа могућност целовитог сагледавања историјског и богословског пута Руске Православне Цркве. У том контексту треба посматрати превод на српски језик капиталног дела руске црквене историографије Очерки по истории Русској Церкви Антона Владимировича Карташова.

  Антон Владимирович Карташов (1875-1960) припадао је последњој генерацији дореволуционих руских црквених историчара. Као студент Санктпетербуршке духовне академије, током 90-их година XIX века, имао је прилику да слуша предавања из црквене историје корифеја руске црквене историографије Василија Васиљевича Болотова. Почетком XX века предавао је Историју Руске Цркве у престоничкој академији. Већ тада код њега се родила идеја о писању целовите руске црквене историје. Бурни догађаји у Русији, почетком XX века, одвели су га ка активном учешћу у друштвеним збивањима, што га је удаљило од академије и остварења ове идеје. У револуционарној 1917. години био је последњи обер-прокурор Свјатјејшег Правитељствујушчег Синода и министар вероисповедања у влади Керенског. Отворио је рад помесног сабора 1917. године на којем је, после више од два века, изабран руски патријарх. Бољшевички преврат одвео га је у емиграцију, у Париз, где ће остати до краја живота. На Светосергијевском богословском институту у Паризу више од три деценије предавао је Историју Руске Цркве. Управо ће та предавања бити основ његовог живогног научног дела - Очерки по истории Русскоп Церкви.

  Ово дело припада групи класичних дела критичке руске црквене историографије у којима је систематски и свеобухватно представљена руска црквена историја. Оно се наслања на традицију дореволуционе руске црквеноисторијске школе из које је поникао и сам аутор. Ову традицију, пре свега, чине вишетомне систематске руске црквене историје митрополита Макарија (Булгакова), Евгенија Евсигњејевича Голубинског, Александра Павловича Доброклонског. Поменута дела настала су у XIX веку.