Не бој се само веруј-Бернар

Господ је оставио живу реч у својој Цркви, јер се Он као „сама жива Реч оваплотио" и та Реч Он оживотворава и „чини све новим“. Зато је велико дело том Речју себе испуњавати, о тој Речи проповедати и ту Реч износити на светлост дана сваком покољењу, па и нашем.

Пред читалачком публиком се налази једна у низу књига која преноси проживљену и преиспитану реч слово протојереја Андреја Ткачова, човека, хришћанина и свештеника, који својим живим и увек инспиративним даром беседништва плени и загрева срца верних у исто време их увек спремајући за истински и прави сусрет са Богом.

Протојереј Андреј Ткачов у својим беседама „захватајући" дубоко показује да је могуће и данас, човеку који брзо живи, открити ту тајну речи Речи, упућујући на најшири и најлепши смисао свакога појма, био он теолошки или не, неретко мајеутичким примером доводећи све у везу и показујући да, и иза наизглед небитних или људском уму малих речи, стоји Реч која све осмишљава и свему даје правац, кретање — вечнокретање ка Богу.

Посебно је потребно истаћи спремност проте Андреја да се темељно и са сваком пажњом суочи са питањима која нису толико проматрана, и које неретко избегавају, због комплексности, и сами свештенослужитељи. Зато, у коликој је мери изазов слушати проту, у толикој ће бити и читати беседе, јер писана реч има додатну тежину. Писана реч обавезује да са пажњом потражимо смисао, упознамо писца и беседника, откријемо жар његове душе, чујемо његову реч у себи.

Надајући се да ће, као и потписник ових редака, читалачка публика уживати у књизи коју види испред себе, топло је препоручује на читање, „прочитаван>е“, и обиље духовне користи.

протојереј мр Јован Милановић професор Карловачке богословије


<б>БОГ ЈЕ РЕАЛНОСТ
БЕСЕДА ПРВА

Бог то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума, који је помрачен, човеку је ослабљена воља, изнурен је, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен.

Бог то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим груцима, коса на мојој глави, Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије.

Бог то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато што смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.

Враћање човека ка Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само хомо хабилис «човек способни», ни само хомо сапиенс «човек разумни», ни само хомо ерецтус «усправан човек». Човек је још и хомо пассус (од пассион страдање, страсти) «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире, “ И црвеном лампицом сигнализира још само мало и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје" (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Хе бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл.

Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек:

У безверјује сух, опустошен,
А неподношљив терем данас носи,
И схвата даје сав упропаштен,
И жеђа веру али он да проси,

Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се, “ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања.

Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и философско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула Н2О“, то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Зашто ми је умро отац? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква.

Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским залисане су његове речи о томе> да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли је барем опипали и нашли, премда није далеко ни одједном од нас; Јер кроз Њега живимо, и мучимо се, и јесмо (Дела ап. 17,2728). Није далеко од човека моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“ „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски кон>, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека.

Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива.

Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвргавамо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14,6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за правим собом, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући.

Али ја сам тек почео причу о Богу.

Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалада. Да нам да разум да кажемо више и бол>е о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“.

Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност.