Ливањски Срби-Д.Г.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме,

нека ме заборави десница моја.

Псалми Давидови, глава 137, 5.

Крајем 2017. године из штампе је изашла књига Ливањски Срби – Просвјетно-духовна заоставштина, аутора Бранка Докића и Радована Јовића, којом се преиспитује улога Срба у културном животу ливањског краја. Подијељена је на осам одјељака: Ливањски крај у прошлости, Почеци школства, Школство у вријеме Аустроугарске, Школство у Југославији, Духовни живот, Знаменити Срби из Ливна, Јубилеј СПДТ „Сундечић“ и 150 година ливањске Цркве. Књига излази из уобичајених оквира носталгичних прича о завичају. Представља исцрпно истраживање доступних извора о просвјети и духовности ливањских Срба, при чему указује, на данас скрајнуту чињеницу, о њиховој знаковитој улози у грађанском животу Ливна и цијеле Босне и Херцеговине.

На основу обимног истраживања, аутори су дошли до, за данашње прилике, необичне спознаје, како је, наиме, у малом Ливну основана прва српска основна школа у БиХ, али и једна од првих православних цркава за вријеме турског вакта. Анализујући историјске прилике у периоду турског ропства и аустроугарске анексије, аутори, у суштини, приказују сталну српску борбу за националном аутентичношћу, вазда на танкој линији између опстанка и нестанка.

Након Другог српског устанка и успостављања Кнежевине Србије и Босна добија привилегије у области просвјете. Као резултат тих реформи, прегнућем ојачалог српског трговачког сталежа, у Ливну се 1820. године подиже прва школа. Залагање ондашњих Срба аутори су поткријепили сачуваном преписком и различитим доступним изворима. Тиме, документовано приказују искушења са којима се српски народ суочавао у борби за очувањем своје духовности.

У трећем одјељку Школство у вријеме Аустроугарске указује се на нова и перфиднија искушења која су стигла са аустроугарском хришћанском влашћу. Иако је у историји детаљно образложен поступак Калајевог стварања босанског језика и нације, књигом његова намјера бива додатно освијетљена, јер приказује како су се с тим пројектом носили познати именовани људи. Аутентичности нарочито доприносе бројни и разноврсни изворни наводи некадашњих ливањских културних прегалаца. Тиме књига надилази прототип приче о родној груди и представља изнијансирану слику српског друштва XIX и XX вијека у Босни и Херцеговини.

Црква Успења Пресвете Богородице још је једно свједочанство слоге ливањских Срба. Према документима и предању саграђена је 1859. године за свега мјесец дана. Аутори подсјећају јавност и да ливањска црква баштини једну од најдрагоцјенијих збирки икона у Босни и Херцеговини. Угледни грађани су са поклоничких путовања у Јерусалим, Свету Гору и Русију као поклон доносили иконе, које се могу датовати у период између XV и друге половине XIX вијека. Црква и иконе су дијелили судбину српског народа током ратова у прошлом вијеку. Од 84 иконе, колико је забиљежено у првом стручном тексту о ливањској збирци, на крају посљедњег грађанског рата у БиХ сачувано је 65 икона. Аутори истичу посебан значај „ливањских Јерусалима“ икона које су донијете са ходочашћа у Свету Земљу.

Посебну вриједност књиге представља одјељак Знаменити Срби из Ливна којим се на свјетло данашњице износе личности које су свој крај и род посебно задужили. Један од њих је свакако прота, пјесник и дипломата Јован Сундечић (1825-1900). Иако је ширем читалаштву његово име данас скоро непознато, Сундечић је у своје вријеме био један од најпопуларнијих пјесника како српског, тако и хрватског књижевног круга. Сасвим у духу времена, овај „апостол братства“ био је истински проповједник књижевне слоге Срба и Хрвата. То је можда и разлог што сада истински не припада ни једној књижевности иако је „том истом оданошћу пјевао и само своме народу српском, одушевљен народном поезијом, животом, борбом и прошлошћу“. Драгоцјено је, стога, подсјећање аутора на његов лик и дјело јер може бити један суптилан подстрек историчарима књижевности да изнова критички преиспитају Сундечићев пјеснички опус.

Истраживање историјског развоја духовног живота ливањског краја, које је обухватало два тешка вијека по српску националну самосвојност, спроведено је детаљно, аналитично и, надасве поштено. Иако земљаци и Лијевљани, аутори не боје текст завичајном патетиком, него о, јавности недовољно познатим догађајима, говоре објективно и документовано. Говорећи о демолирању и паљењу Цркве Успења Пресвете Богородице за вријеме посљедњег рата, не скривају да је за очување претходно поменутих непроцјенљиво вриједних икона заслужан један хрватски фратар.

У савременом Ливну живи свега око 300 Срба и евидентно је да овај број неће расти. Ипак, не смијемо заборавити да је овај босански градић итекако оставио свој траг у историји српске просвјете и духовности, много шире него су то границе данашње општине и некадашњег среза. Ливно се, захваљујући и овој књизи, указује као још један значајан духовни топоним нашег културног постојања на овим просторима. Попут Трста, Загреба и Мостара, Сарајева, Сент Андреје и Темишвара – и Ливно је данас град у коме Срби готово да не постоје, а без којих се његова културна историја не може исприповиједати.