Чије су светиње у Црној Гори-КМ

Ова студија објављена је први пут 1991. године, под насловом

Митрополија црногорска никада није била аутокефална

Књига Чије су светиње у Црној Гори представља успешну синтезу важних истраживања о канонском статусу Митрополије. Такође, аутор је укључио и све раније озбиљне радове написа­не на поменуту тему. Подробно је обрадио неколико важних момената, од неканонског укидања Пећке патријаршије 1766. године, до уједињења српских митрополија 1919.

Љубомир Дурковић Јакшић убедљиво показује да је Митрополија црногорска била заправо једини носилац континуитета угашене Патријаршије. Како показује неколико пута, сви значајнији митрополити, поготово из куће Петровића, истицали су да су чувари упражњеног патријаршијског трона. Ова информација, наставља аутор, вишеструко је проверива – нпр. на гробу митрополита Василија Петровића.

У том контексту, аутор показује на молбе црногорских митрополита Руској империји да васпостави Пећку патријаршију. Такође, са исте епископске адресе потекли су и први значајни планови о ослобођењу и уједињењу Српства.

Коначно, најосетљивији део историје Митрополије црногорско-приморске Дурковић-Јакшић је посебно обрадио.

Он је силом необоривих аргумената показао да самодржачко проглашење (у Уставу) аутокефалности цркве у Црној Гори краљ Никола није спровео по канонским прописима. Ту аутокефалност Митрополији није дала ниједна постојећа Патријаршија, а посебно не њен оснивач, Пећка патријаршија.

Због свега тога је важно, а то аутор и наглашава, да 1919. године није дошло до укидања аутокефалне „Црногорске цркве“ већ до поновног успостављања канонског стања. А кључну улогу у том процесу имао је управо митрополит црногорско-приморски, Митрофан Бан. Данашњи позиви на тобожњу историјску аутокефалност митрополије само су део политичко-идеолошког мешетарења, о чему је писао и Александар Раковић у Црногорском сепаратизму.

Садржај књиге

Чије су светиње у Црној Гори: митрополија црногорска никада није била аутокефална

О аутору

Љубомир Дурковић Јакшић

(12. децембар 1907, врела под Дурмитором, Црна Гора—16. март 1997, Београд) био је српски историчар. Претежно се бавио културном и политичком истори­јом Срба у 19. и 20. веку. Специјализовао се за историју културних установа и исто­рију Српске православне цркве.

Школовао се у Врелима (до 1921) а затим је похађао гимназију у Пљевљима (1925) и богословију на Цетињу (1930). Студирао је на Богословском (1934) и Филозофском факултету Универзитета у Београду (1935) као и на Правном факултету Универзитета у Варшави (1938). Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1937. године.

Као лектор српског језика радио је у Источном институту у Варшави а затим је био заменик дописника за штампу у Југословенском посланству у Варшави између 1937. и 1939. године. Био је заменик универзитетског професора за канонско православно право Универзитета у Варшави (1939). Управљао је Патријаршијском библиотеком у Београду од 1940. до 1947. године. Предавао је историју Српске цркве као доцент Богословског факултета у Београду од 1947. до 1954. године.

Почев од 1954. био је запослен у Универзитетској библиотеци у Београду. У овој установи је и пензионисан 1977. године у звању научног саветника.

Био је један од најбо­љих познавалаца лика и дела владике Петра II Петровића Његоша, о коме је објавио неколико капиталних радова. Као један од највећих стручњака за истори­ју Српске православне цркве у Црној Гори, остварио је значајан научни допринос у области проучавања истори­је Митрополије црногорско-­приморске. Посебну област његовог истраживачког рада представљало је проучава­ње српско-­пољских односа у 18. и 19. веку. (Према: Српска историјска библиотека)