У чему је истинити живот-П.Д.

Хришћанство одбацује земни живот као само вредност; и више од тога, хришћанство – то је искуство умирања, умирања постојаног, ради будућег живота. Христос је на земљу донео небесни свет, који се показао мачом; то је мач ослобођења од привезаности, пристрашћа, обичаја, схватања овог света, који су везали попут уза, човека и привезали га за земљу. Пред човеком стоји постојани избор: живот или смрт, вечност или време. Бог или овај свет. Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао истински живот. Господ је рекао „Царство небесно је унутар вас“. Спољашње – то је оно што постоји „споља“ – то је царство земаљско; оно не припада човеку, он у њему не налази упокојење свом срцу, тамо се Бог не јавља души. Али то земно царство захватаи и поробљава човека, он живи у њему, тамо су његове помисли и жеље, тамо он тражи срећу и насладе; то спољашње он сматра својим достојанством. Зато човек живи у стању самообмана, из којег се боји да изађе као из подземља – у истинску светлост, али за њега, непознату и страшну. Земаљски живот је сличан сну, а спољашње – пролазним сновиђењем. Истински живот – то је излаз из страсног, греховног и ограниченог постојања кроз богоопштење, укључење душе у нови живот, који се открива као вечност и приопштење светлости божанског постојања. Да би били спремни да примимо овај живот, треба умирати за лажни живот. Демон и свет обећавају човеку срећу, која се показује као смрт. Господ обећава Својим ученицима несреће у овом свету, гоњења и смрт, који се показују као радост и почетак истинског живота. Сусрет са Богом се може десити само у срцу човека, очишћеног од греха, зато је хришћанство – искуство борбе са собом. Ако би се могли спустити у своје срце, тамо би могли видети само таму. У нашем срцу је – грех и хаос страсти; само благодат Божија, која саучествује вољи човека, може да очисти и просвети његово срце. Али за то је неопходан напор, пред којим одступа већина људи.