Христос Нова Пасха 2 - Божанствена Литургија / Еп. Атанасије (Јевтић)

Први том овог циклуса, Христос: Нова Пасха..., Београд – Требиње, објављен је 2007. године. Овај зборник епископа Атанасија - или, како га је он назвао, читанка - обухвата две групе текстова: једну сачињавају најстарији сачувани пореци, односно устави светих литургија грчког и словенског говорног подручја од VIII до XVI столећа (њих 20 на броју), а другу - избор светоотачких текстова о Св. Евхаристији и богослужбеном животу Цркве од I до XIII века.

Други том, објављен такође 2007, садржи превод Литургије светог апостола Јакова брата Божијег, фототипије и преводе најстаријих и других древних словенских и српских служабника (међу њима и чувени Хутински служабник), Поредак Филотеја Цариградског, иначе, преведен у првој књизи - сада у преводу и редакцијама његових ученика митрополита Кипријана Кијевског и патријарха Јефтимија Трновског. Поред тога, овде доноси и изводе из канонско-правних докумената Цркве, као и из византијског законодавства (познату Јустинијанову 137. новелу), заједно са беседама, текстовима и студијама отаца и теолога из друге хиљадугодишњице Цркве.

Трећи том, који је светлост дана угледао наредне, 2008. године, започиње преводом Божанствене Литургије светог апостола Марка. Њој следе преводи читавог низа служабника и архијерејских чиновника писаних и штампаних у периоду од XVII до XX века, у којима су испраћене различите промене у литургијском слову и делу. Посебна пажња посвећена је истраживању историјског развоја богослужења у Византији, код Грка, Руса и Срба. Овде су додати текстови савремених теолога и литурга: А. Шмемана, Г. Флоровског, Ј. Зизијуласа, Ј. Поповића и других.

Четврти том објављен је пре неколико дана ове, 2009. године. Он доноси читаву антологију текстова значајних богословских имена, како домаћих, тако и страних, међу којима је, без сваке сумње, и најинспиративнији (барем за наш богословски укус!) савремени тумач Свете Литургије, митрополит Дионисије Козански. У овом тому епископ Атанасије посебно се бави литургијским странпутицама западног хришћанства и начином на који су оне продирале код нас и утицале на формирање и развој богослужења. Књига се завршава текстовима трију светих литургија у преводу Комисије САС (чији је члан и аутор), којима је владика Атанасије додао своје драгоцене схолије - својеврсне резимее оног што је у датим књигама писао, преводио и сабирао. Посебно су занимљиве и његове Мисли и подаци о Св. Литургији - Евхаристији и причешћу, дате у форми древнохришћанског стослова.

Овакав широк и богат избор и збир текстова није случајан. О Светој Литургији, као што је познато, не можемо говорити као о неком издвојеном феномену, само на основу сачуваних богослужбених споменика, текстова рукописа или древних штампаних издања. Литургија је део шире целине или обреда коме припада, који носи и највећим делом дефинише. Суштинско јединство обреда и окружења у коме се он врши, као и теологије наведених појава и њихових односа у савременом богословљу, има аксиоматски карактер. Стога је до правилног разумевања било ког структуралног елемента одређеног литургијског обреда могуће доћи једино уколико се он посматра и анализира у ширем контексту самог обреда, у односу на остале његове саставне делове. Зато ширина Атанасијевих уредничких, преводилачких и богословствујућих захвата није ствар стила или хира, него неопходни предуслов правилног - јединог могућег - разумевања све дубине литургијског живота Цркве. Примера за то има много. Најкарактеристичнији је одабир великих отаца мистагога које овде преводи: Максима Исповедника и Германа Цариградског (у првој), Николаја Андидског (у другој) и Николу Кавасилу и Симеона Солунског (у трећој и четвртој књизи). Њихове мистагогије су, као што је познато, најрепрезентативнији елементи литургијског обреда.

Значај ових књига епископа Атанасија за нашу литургичку науку је огроман. Приближавање најзначајнијих древних литургијских поредака, као и класичних светоотачких коментара и тајновођствених објашњења, савременим читаоцима - на првом месту онима који ће се бавити или се већ баве светом теологијом - представља залог наде да ће они своје богословље, али и своју литургијску праксу градити на поузданим темељима црквеног предањског искуства.